Državne institucije i javna preduzeća učestvuju na medijskom tržištu, između ostalog i putem naručivanja različitih vrsta medijskih usluga i raspisivanjem javnih nabavki. One su, uz direktne ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji, jedan od glavnih tokova budžetskog novca državnog oglašavanja.

Državne institucije raspisuju javne nabavke kada nabavljaju dobra, radove ili usluge, a Zakon o javnim nabavkama detaljnije reguliše ovu oblast. Zakon, međutim, nije dovoljno jasan kada je reč o nabavci medijskih usluga. Naime, ova vrsta usluge je smeštena u član 7 Zakona, deo koji se odnosi na delimične izuzetke od raspisivanja javne nabavke. U navedenom članu piše da se Zakon ne odnosi na „kupovinu, razvoj, produkciju ili koprodukciju radio i televizijskog programa ili vremena za emitovanje programa, s tim što se na nabavku dobara, usluga ili radova potrebnih za produkciju, koprodukciju ili emitovanje takvih programa primenjuje ovaj zakon“. Ovo faktički znači da se na elektronske i štampane medije ne primenjuje zakon podjednako – kupovina vremena za emitovanje ne podleže svim zakonskim odredbama, te je ovo pogodan mehanizam za kupovinu vremena za prenose sednica skupština što lokalne samouprave obilato koriste.

BIRN-ovo istraživanje Indeksa transparentnosti na odabranom uzorku pokazuje da je na ovaj način potrošeno najmanje 122 miliona dinara (za 16 ugovora), a izveštaj Uprave za javne nabavke za 2017. godinu pokazuje da 5% svih prijavljenih javnih nabavki male vrednosti čini kupovina medijskih usluga. Transparentnost se merila na osnovu 20 indikatora.

Tipična medijska usluga, koja se ovom procedurom nabavlja je snimanje i televizijski prenos skupštinskih zasedanja, kao i druge vrste oglašavanja institucija uključujući praćenje rada institucija, izrada promotivnih materijala i sl.

Donacije i sponzorstva medijima su još jedan od mehanizama, kojim institucije i javna preduzeća mogu da finansiraju rad medija. U BIRN-ovom uzorku ovo je najmanje zastupljen model, ali vrlo značajan sa stanovišta istraživanja transparentnosti.

Naime, kroz ovaj model su finansirani operativni troškovi Radio televizije Kragujevac, nakon što je ovaj medij vraćen pod nadležnost lokalne samouprave i raskinut privatizacioni ugovor sa prethodnim vlasnikom, Radoicom Milosavljevićem.

Izmene budžetskih linija pokazuju da je 1.300.000 dinara uplaćeno na ime „nedostatka sredstava- subvencije za RTK Kragujevac“, kao i da je novac obezbeđena na teret „funkcionisanja srednjih škola“.

U Rešenju o prenosu sredstava navodi se namena svake od šest pojedinačnih uplata subvencije u ukupnom iznosu od 1.300.000 RSD („opis troška“ svakog pojedinačnog iznosa):

• 1.120.000 RSD namenjeno je za „isplatu za 08/17“
• 33.600 RSD za „isplatu za invalidno lice“
• 10.080 RSD za „toner“
• 9.000 RSD za „slanje i taksu za završni račun u APR-u“
• 121.993,17 RSD za „mesečni iznos naknade za medijske usluge 2017“
• 5.326,83 RSD za „izradu pečata“

U odnosu na idealni model, institucije u uzorku su dobile ukupan skor od 37,5% (od mogućih 100%). Transparentnost i kvalitet procedura testirana je na osnovu 18 indikatora (vidi metodologiju).

Za potrebe istraživanja posebno je osmišljen instrument – indeks, kojim se pratila otvorenost, transparentnost i dostupnost podataka o potrošnji budžetskog novca u medijskom sektoru. Istraživanje se fokusiralo na pet glavnih modela, koji obuhvataju: javne konkurse i pojedinačna davanja kojima se podržava proizvodnja medijskog sadržaja u javnom interesu, javne nabavke za medijske usluge, donacije i sponzorstva, direktno ugovaranje i kupovina oglasnog prostora.

Za svaki od pet načina na koji javne institucije finansiraju medije (odnosno, nabavljaju medijske usluge) formulisan je set indikatora transparentnosti, koji polaze kako od zakonskih obaveza u činjenju podataka i dokumenata dostupnim javnosti, tako i od dobre prakse i mogućnosti za unapređenje transparentnosti. Indikatorima se prati transparentnost u svakoj fazi potrošnje, od planiranja, preko realizacije do evaluacije.

Indikatori koji su postavljeni u ovom istraživanju, a prilagođeni svakom od oblika javne potrošnje, polaze od pretpostavke idealtipskog ili poželjnog nivoa transparentnosti. Na taj način, pred institucije se postavlja standard „maksimalne (poželjne) transparentnosti“ koji podrazumeva učinak od 100% ispunjenosti standarda definisanih indikatorima, a dobijene ocene odražavaju postojeću praksu u odnosu na postavljeni maksimalni standard.

Podaci se u toku istraživanja prikupljaju na nekoliko načina: uvid i analiza internet prezentacija javnih institucija i slanje zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, organizovanje, te sporadično sprovođenje intervjua sa predstavnicima institucija ukoliko se za tim pokaže potreba.

Za potrebe istraživanja kreiran je uzorak javnih institucija na centralnom i lokalnom nivou, koji obuhvata ministarstva i republička javna preduzeća, kao i 10 lokalnih samouprava i lokalnih javnih preduzeća sa najvećim budžetima (po 5 za svaku lokalnu zajednicu).

Uzorak: Ministarstvo privrede, Ministarstvo poljoprivrede, Koridori Srbije, Državna lutrija Srbije, gradovi Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac, Pančevo, Pirot, Valjevo, Zaječar, Užice i Leskovac.

Podaci su prikupljani u periodu od novembra 2017. do marta 2018. godine.