Finansiranje javnih medijskih servisa

Položaj javnih medijskih servisa je dugo predmet interesovanja medijske politike i
medijske reforme uopšte. Zakon o radiodifuziji je još 2003. godine postavio osnovne
smernice za transformaciju tadašnjih državnih televizija u javne medijske servise,
zasnovane na evropskom modelu.

Centralno pitanje koje se u regulatornoj postavci javnih medijskih servisa (JMS) postavljalo se odnosilo na nalaženje adekvatnog modela finansiranja koji bi na jednoj strani obezbedio finansiranje programskih sadržaja od javnog interesa i samim tim ostvarivao jedan segment javnog interesa u oblasti javnog informisanja, a na drugoj strani obezbedio nezavisnost JMS u odnosu na organe javne vlasti.

Sama pretplata je zamišljena kao finansijski doprinos građana ostvarivanju osnovne
funkcije javnih medijskih servisa.

Medijska strategija u delu u kojem definiše ciljeve, između ostalog i predviđa da će
Republika Srbija obezbediti siguran i javan finansijski okvir za funkcionisanje javnih
radio-televizijskih servisa radi ostvarivanja njihovih zadataka.

Ipak, problemi u finansiranju nisu prevaziđeni ni novim medijskim zakonima, a pre svega zbog nespremnosti da se Zakon o javnim medijskim servisima u delu koji uređuje finansiranje javnih medijskih servisa u
potpunosti implementira.

Javno oglašavanje – Pravna analiza i preporuke

Pitanje državnog ili javnog oglašavanja je još uvek prilična nepoznanica u pravnom smislu, budući da je regulacija ovog značajnog toka javnog novca ka medijima do sada u zakonima i propisima nedovoljno obrađena.

Određene informacije bi morale da budu deo redovnog izveštavanja medija, poput servisnih informacija, te da se može postaviti pitanje opravdanosti pružanja ovih informacija uz naknadu mediju, jer su u interesu javnosti.

Neophodno je definisati pojmove “javno oglašavanje” i “javno obaveštavanje”, zatim jasno utvrditi šta su društveno odgovorne kampanje, kao i utvrditi jasna pravila komunikacije oglašavanja i obaveštavanja, a potom utvrditi koji su to vidovi oglašavanja zabranjeni, te predvideti koje telo ili tela koja su nadležna da vrše monitoring nad sprovođenjem pravila i propisati odgovarajuće sankcije.

U ovom dokumentu pružamo opis problema državnog oglašavanja i predlažemo da se usvoji novi Zakon o javnom oglašavanju kako bi se dodatno uredila ova oblast.

Manjinski mediji i transparentnost finansiranja

Mediji čiji su (posredno) osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina obavljaju ulogu svojevrsnih manjinskih javnih servisa i kao takvi predstavljaju jedan od tri temeljna stuba sistema informisanja na jezicima nacionalnih manjina u Srbiji.

Ipak, u dosadašnjim izmenama zakonskog okvira propuštene su brojne prilike da se predvide jasni mehanizmi stabilnog, adekvatnog i nediskriminatornog finansiranja ovih medija.
Takođe, za sada je izostala volja zakonodavca i zainteresovanih strana, da se obezbede mehanizmi zaštite uređivačke politike ovih medija od uticaja osnivača po zakonskom modelu koji važi za javne medijske servise.

U predlogu javne politike koje je pred vama ukazujemo na još jedan problem – zanemarivanje obaveza koje po zakonu nacionalni saveti kao (posredni) osnivači medija i ovi mediji imaju jedni prema drugima i prema nadležnim organima i naposletku i građanima kada je u pitanju transparentno izveštavanje o finansiranju medija iz sredstava nacionalnih saveta.

Na kraju teksta dajemo širu listu preporuka za uređenje pitanja funkcionisanja medija na manjinskim jezicima i posebno medija čiji su (posredni) osnivači nacionalni saveti.

Unapređenje rada konkursnih komisija za sufinansiranje javnog interesa u medijima

Izmenama Zakona o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine umesto modela direktnog finansiranja medija, uveden je model konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa.
Ovaj model trebalo je da obezbedi “stvaranje uslova za slobodan razvoj nezavisnih, profesionalnih medija”, “povlačenje države iz medija”, “jasno definisanje javnog interesa u oblasti informisanja”, kao i „uspostavljanje kontrole trošenja na taj način dobijenih sredstava“.

Pune četiri godine primene ovog modela, međutim, prema analizama i izveštajima Evropske komisije, medijskih udruženja i civilnog društva pokazale su nedostatke postojećeg rešenja i ukazale na neadekvatnu primenu Zakona.

Ključni nedostaci procesa projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa, u delu koji se odnosi na selekciju članova komisije za ocenu projektnih predloga a koji se tiču samog zakonskog rešenja opisani su u ovom izveštaju.